Uzeir Hadžibeg: Svekrva

Veli mi jena hanuma:
Pravo veli u tebe ti Fata, za kog se udaš bićeš taka, i ja ti se moj Uzeire udam za insana, primim sve njegovo, al nikad ne postado hanuma, a sad ćeš čut i što:
Nije nam prošo ni medeni mjesec dolazi nam u goste svekrvin sestrić Fuad i žali se kako mu ništa ne ide, žena ga vara, ostao bez posla,veli: Hadži tetka vakat mi je otić do hodže da vidim da nisam dje ograjiso.
Ja u kuhinji perem suđe, ne vide me nit me zarezuju, a sve čujem..
Kad on to reče, ona će ti njemu ko iz topa i glasno, biva da i ja čujem: Ohani Fudo, šta sam se ja kletih para nadavala Hodžama da mi Amira od šokice odvoje, pare mi uzeše, a ništa ne uradiše. Ja samo provirim iz kuhinje, osmjehnem se i nastavim prat suđe. Fudo ode, a ona će ti meni: Snaho, čuli ti šta ja ono rekoh?
Reko, čula sam.
Pa, eto.
Reko, kod nas katolika na vjenčanju se kaže: Što Bog spoji nek čovjek ne razdvaja.
Eto, boga mi u vas, biva. sve finije.
I tako iz dana u dan.
Da mi nije svekar, rahmetli bio nako fin, ko zna bili dočekala da izrodim djecu sa mojim voljenim i da odemo u Ameriku i započnemo novi život.

Kad slušam tebe, Uzeire ko da slušam svog svekra Nijaza, merhametli insan, fine riječi i mehlem za moju ranjenu dušu.
Tamam pomislila, evo i meni se svanu kad nam javiše da je svekar umro, a onaj moj blentavi Amir veli:
Dovešću ja mater ovde, grehota je samu ostavit.
I dovedeli je, moja ti?
Bezbeli da dovede, moj Uzeire.
Reko, zapamti đi si stala, proće mi akšam, pa me iza jacije opet nazovi da čujem, baš, šta bi kad ti svekrva tamo dođe.
I ona ode, a ja nastavi dumat:
Asli se neke matere nikad ne pomire da njihov sin nemere vječno bit samo njihov i da ga moraju podjelit s drugom ženom i u svemu pronalaze razloge što ta žena ne valja njegovom sinu. Da nije šokica, našla bi joj ona drugu mahanu, bezbeli. Zato je, more bit bolje da se od takvih matera i svekrva na vrijeme odvoje.
Al, što li lete da se odvoje od finih svekrva ko što je u mene mi Fata, neće mi nikad bit jasno.

Hadžibegova avlija