Proći će…

Mnogo puta do sad sam došla u iskušenje da ti pišem
Koliko puta istu tu čašu ponosa progutala…
I svaki put kad polete prsti da tipkaju stisnem zube
natjeram mozak na reakciju i ne dam… a srce jeca…

Isto toliko puta sam već molila Vlasnika ove duše :
Molim Te nemoj da mi se ikad više javi,molim Te
Tek tada bi se spojilo nemoguće…
A dobro znaš da za sreću hrabrosti nemamo…

Gušim se, ne mogu više,ali preživjeti moram
Boli me,isplakat ću u jastuk da me niko ne vidi
Bore se srce i razum danima već ,a duša ispašta
Pati između ovo dvoje ratnika , jadna i izmučena…

Još jednom ću ti samo pisati,za tvoju dušu
I zatvorit ću seharu ovu da je nikad više
Niko ne otvori,da na nju prašina padne
I tu u sjećanju ostane,zauvijek zatvorena…

Proći će i ovi dani i jednog jutra, ne znam kad
Ali jednog jutra probudit ću se i ti mi nećeš
Biti prva misao…
-Razija Čolaković