Priča: Niko kao mati

Allahu ekber, Allahu ekber! – odjekivalo je našom malom čaršijom. Po prvi put, sa svih munara, u isti tren. Bez kašnjenja, bez brzanja, kao da je jedan mujezin učio u svim džamijama. Nezapamćeno lijep trenutak. Lijepa, vedra, topla ljetna noć. Smiraj u srcima i odjek koraka koji se odazivaju na ovaj poziv. Jacija….

Poslije namaza, krenuh lagahnim korakom, pod ruku sa svojim mužem, kući. Onako šutke- da riječi ne bi narušile smiraj u našim srcima.

Esselamu alejkum, omladino..

Vealejkumuselam nano, kako ste?- odgovorio je moj muž.

Dobro sine, hvala Allahu Velikom, nadam se da ste mi i vas dvoje dobro.

Jesmo nano, elhamdulillah, odlično.

To vi iz džamije, mašaAllah. Eh, da je meni jednom da svog sina vidim tako.. iz džamije.

Vidjet ćeš, nano, ako Bog da. Dovi nano, sad će ramazan, Allah dove prima.- odgovorila sam.

E moja djeco, dovim ja, vAllahi dovim. Svaki dan. I sigurna sam da će doći, da će se Allah smilovati i da će ga uputiti, jer On me nikada nije ostavio, niti mi leđa okrenuo. Sve mi je dove ispunio, neke prije- neke poslije. Samo, moj sin je, znate djeco, nije kao vi sad. Ima 35 godina. I visok je, taman, isti tako k’o ti. Lijep je k’o slika. Evo vidiš- imam ja i njegovu sliku, vidiš da je lijep.
Jest, mašaAllah. Na slici je baš mlad. Koliko je imao godina kada se slikao?

– Dvadeset četiri, to se slikao za pasoš. Od tad ga i nisam vidjela. Deset godina. Otišao u Njemačku, za poslom. I više nikada nije došao. – ušutila je.

Steglo me nešto u grlu, nisam uspjela ništa više reći, samo sam je gledala. Bila je to starija nana. U bež dimijama sa nekim čudnim dezenom i bež mahrami, izboranog lica i očiju upalih- što od godina, što od briga. Iscrpljena, umorna, a opet zračila je nekom pozitivnom energijom. Usne su joj bile ispucale, svijetle, ali opet razvučene u blagi osmijeh. Oči joj se napuniše suzama i ona  nastavi govoriti:
Otišao je poslije fakulteta, dobio neku stipendiju na godinu dana. Ja sam ga školovala dok sam mogla, ostavila bih sebi dvadesetak maraka, ako bi mi zatrebalo za hranu, i ostalo bih njemu pošalji. Skupo je u Sarajevu. Znala sam ja da njemu nekad ne bi bila dovoljna moja penzija, pa bih prodaj prsten, ili ogrlicu, il’ nešto drugo šta sam imala. Eto nek ima, nek’ se ne pati. On bi meni donosi voća kad dođe kući, donesi bi mi i brašna, šećera, hrane- kad uštedi, il’ kad mu ostane od karte. Nekad bi nešto i zaradi. Kupi bi on meni platno da odnesem šnajderici da mi sašije dimije. Evo ove, vidiš, i ove mi je on kupio…. E jaah, onda je otišao tamo.- otrgnu se dubok uzdah i pokoja suza kliznu niz staro naborano lice.

Htjela sam da joj kažem nešto, da je zagrlim, da joj obrišem suze. Ali nisam znala kako, nisam znala šta da joj kažem. Ostala sam bez riječi. Samo sam je nijemo gledala.

Od tad, ja penziju čuvam, kad dođe da se ne pati -nastavila je- poslala bih ja njemu, al’ ne znam kako, nemam ni broja, ni adrese. Jednom me nazvao da mi kaže da je dobro i da se ne sikiram, da ima sve i da je naš’o pos’o. Bilo mi je drago. I sad je. Čujem ja nekad nešto o njemu. Kažu mi komšije, oni idu svako ljeto u Njemačku. Kažu mi da se oženio, i da ima sina. Ja njima kažem da ja to znam, da se on meni javi. Da me nazove i da mi šalje pisma, i slike. I  da mi je unuk lijep na babu. Ja to njima tako kažem da ga ne bi kritikovali. I da mene ne bi žalili. Kažem ja i da ću otići tamo, da me zvao i da će doći po mene. On je meni jedino dijete, ne dam ja da mi ružno govore o njemu…. – opet je zašutila.

Dovi  nano, doći će on ako Bog da..– tiho je rekao moj muž.

Dovim sine, nadam se. Meni nije još puno ostalo. Voljela bih da ga vidim prije nego što Melek smrti dođe i po mene. Da mi dođe za ramazan, da nam napravim iftar i da zovnemo komšije i hodžu, da zamiriše avlija i čitava mahala našim iftarom. Ovako kad si sam, nije isto. Nije isto ni za bajram. Budem ja radosna, i odem kod komšija. Odem i čovjeku na mezar, proučim fatihu, obiđem i bolesne, odnesem im nešto. Al’ nije isto. Kad se svi vraćaju sa bajram- namaza ja ostavim otvorena vrata ako slučajno dođe da zna da ima bujruma. I obučem najljepše dimije i najljepšu šamiju, da budem lijepa kada dođe. I ovaj bajram ću ga tako čekati. Doći će on, znam ja. Kupila sam i unuku igračku, da imam da ga obradujem. Djeca vole kad im se nešto da. I snahi šamiju, lijepu, modernu, možda htjedne u džamiju nekad, pa da ima šta stavit na glavu. Ako Bog da, doći će oni meni, doći će..- blago se nasmijala i odmahula rukom.

Odoh djeco moja, kasno je, a ne valja ovako kasno bit’ napolju, neka vas Allah čuva.– ustala je lagahno i tihim korakom krenula.

Mi smo ostali sjediti na klupi, ne progovarajući ni riječi. Zarobljeni u svojim mislima, svako u svom rodnom kraju.

Nikad nisam mogla shvatiti ljubav majke prema svom evladu, i mislim da se to ne može ni shvatiti, niti opisati dok se ne doživi. I nema riječi kojima bismo mogli zahvaliti onima koji su nas bodrili, čuvali i štitili od prvog udisaja do onoga što smo sada. Nema dobročinstva koje se može porediti sa dobročinstvom prema roditeljima i nema insana kojima više dugujemo na ovom prolaznom dunjaluku koliko našim roditeljima.

Allahu moj, podari mojim roditeljima najljepše odaje džennetske i smiluj im se, jer su oni mene kao dijete njegovali. Amin!

Za islam-iman.com – Piše: Fatima M-H