POGLEDAJ ME U OČI!

Morala sam da se promijenim. Umjesto dzamije i dzamijskih druženja, moje odredište postala je DISKOTEKA

 

 

Prvi put sam javno pronosala mahramu u šestom razredu osnovne škole. Kako sam od malih nogu bila u mektebu, već tada sam puno znala o islamu.

 

 

Odlučila sam da se pokrijem. Tako sam i otišla u školu. Sve je bilo ok. Ipak. došavši kući naišla sam na negodovanje svojih roditelja.

 

Ali, i oni su muslimani. Ipak, negodovanje.

 

 

Taj dan mama me je sigurno vidjela negdje u gradu. Čim sam došla kući ona je krenula da me odgovara. Uporno je zahtijevala da skinem svoju mahramu, i sama sam isto tako bila uporna da ne želim da je skinem. Ipak, to je za mene uradila mama: povukla je moju mahramu i skinula je, silom. Da je to zaista bilo silom dokazuje to da me je u dno vrata pri tom ubola jedna iglica koju sam koristila za pokrivanje.

 

Na mahrami je bilo krvi.

 

Slijedeći dan sam u školu trebala otići bez mahrame.

 

Ali nisam.

 

Nisam ni otišla u školu.

 

I tako 15-ak dana. Bilo me je stid.

 

 

Poslije je sve bilo uredu, a ja sam svoju mahramu morala da zaboravim.

 

A onda sam morala i da se promijenim.Umjesto dzamije i dzamijskih druženja, moje odredište postala je DISKOTEKA. Da, diskoteka. I sve što ide uz to. Odjeća, ples.

 

Samo, ne i alkohol. To zaista nisam niti htjela niti mogla. A ostalo je išlo svojim tokom.

 

Pamtim jedan izlazak negdje pred kraj osmog razreda.

 

Mini suknja od 10 cm i ispod bokserice, kulture radi. S još nekoliko cura otišla sam, gdje drugo, u diskoteku. Jedna od njih priznala mi je kako te noći želi izgubiti nevinost i obilježiti to svojim veseljem. Pamtim tu noć još i po tome što su bukvalno svi oko mene bili ponapijani. Malo su mi ličili na životinje. Pogotovo kad sam primijetila da mojih jaranica nema. Svako je sebi našao nekog. I odfurao u nekom pravcu, ćoši, parku.

 

Zarad gubljenja nevinosti, ili ne znam ti čega.

 

Primijetila sam da se nalazim sama sa sedmoricom do po deset godina starijih muškaraca od mene. Ja sam bila osmi razred. Primijetila sam još nešto: niko me nije gledao u oči. Dok smo plesali, ja u sredini a oni oko mene, svi su gledali u pravcu moga pojasa.

 

Ličili su mi na pse. Odjednom sam zastala.

 

Idem! Ja nisam za ovoga.

 

Gdje ćeš, pa da te otpratimo?

 

Ne! Idem sama!

 

Sama?

 

 

 

 

Sad sam morala da potražim svoje društvo sa kojima sam došla. Kući nisam mogla sama. Kasni su sati. Istrčala sam iz diskoteke. Usput sam se osvrnula na pečat na svojoj ruci. Da, pečat. Za krave? Da, ličilo mi je na to. Za diskoteku nisu prodavane ulaznice.

 

Onaj ko plati ulaz, dobije pečat. A onda sam pogledala u svoju obuću, zastala sam i sagela se da zavežem pertle. Onda sam se brzo uspravila i potrčala.

 

Bum! Udarila sam u nekog čovjeka, a on me je svom snagom privukao sebi!

 

Nisam imala snage da se oduprem. Bio je puno stariji. I bila je noć. Mangupe, pusti me! ..ništa! Ipak, smogla sam malo snage i uhvatila ga za vrh kozje bradice, zavrnula prstima tek toliko da ga zaboli i naredila mu: POGLEDAJ ME U OČI!

 

 

A on je odgovorio: Mala, nisi tako obučena da bih te gledao u oči!.. i zatim me je pustio.Valjda iznenađen smjelošću jedne djevojčice iz osmog razreda osnovne škole.

 

Djevojku s kojom sam trebala da se vratim kući pronašla sam u obližnjem parku.

 

Mortus pijanu, razdvojila sam je iz strastvenog zagrljaja s nekim mladićem, i onako pijanu povela sa sobom. Ona je buncala kako joj je ustvari bilo dobro, ali se možda nije sjetila da sam je prekinula u onim njenim zamislima i željama: to je bila ona ista djevojka koja je odlučila da te noći izgubi svoju nevinost. Ipak, derala se na mene putem do kuće. Odvela sam je kod sebe, i zamislite, opet naišla na pljusak negodovanja. Bila sam kriva što sam djevojku dovela u takvome stanju. Opet su uslijedile kritike od moje mame.

 

Ja sam opet morala da se promijenim. Ali, Bože dragi kud ću?

 

 

Već sam završila osnovnu školu i upisala se u srednju. Vrijeme je prolazilo.

 

Usput, imala sam vremena da čitam neke knjige. Sjećam se: Uvod u islam!

 

 

U toj knjizi sam naišla na pasuse o mubarek noćima. U datom trenutku sam shvatila da jedna od njih zapravo dolazi jako brzo.  Te noći nakon jacije, klanjala sam nafile.  Zatim sam nastavila jer mi je to bilo malo. Klanjala sam do kasno tu, najdužu noć u mome životu. Zatim su me noge zabolile i nisam više mogla da klanjam. Odlučila sam još samo pasti na jednu sedždu i zamoliti za svoju želju.

 

Pala sam na sedždu, i … Bože dragi, šta sad?

 

Šta da tražim od Tebe?

 

Momka?

 

Ne, to nije nešto što je trajno.

 

Pare?

 

O, ne, ni to, to se potroši ili izgubi.

 

Zdravlje?

 

Bože. da tražim zravlje za svoje roditelje.

 

Ne, svi ćemo umrijeti. …i tako.

 

Na sedždi nisam učila dove nego sam razmišljala.

 

Izlistala sam sve svoje želje, a zatim…PRAZNINA! Ništa.

 

Nisam znala šta ću. Blokada! A onda su krenule misli: Bože, da li je mahrama zaštita?

 

Da li da tražim od tebe mahramu, da tražim nešto što će trajno da me zaštiti?

 

Sjetila sam se diskoteke. Ali i onog da sam već mahramu nosila. Ipak, na kraju sam poželjela mahramu. Bože, ako je to ono što je dobro za mene, ako je to zaštita i počast meni, Bože, želim to da mi se ispuni, želim to, želim to, želim to!

 

Želim da mi se ispuni prije ramazana. Pa poslije neka bude šta hoće.

 

Hoću da nosim mahramu. Amiiiiiin! ….

 

A, potom…. S A N!

 

…zaspala sam na sedždi!

 

 

A onda sam usnila san.

 

Sanjam konja. Konj, prekriven nekim plaštom zelene boje, uputio se prema meni.

 

Impresivna slika.Došao je do mene i poklonio mi se. A, kako je sageo glavu, onaj plašt je pao s njegovih leđa i skliznuo preda me. To je bila moja mahrama meni.

 

Probudila sam se i uvidjela da sam zaspala na sedždi.

 

Probudila sam se u istom tom položaju. Onda je u sobu ušla mama.

 

Rekoh: mama, zaspala sam ovako umorna,..cijelu noć sam klanjala nešto, i tako… zaspala sam ovako, u mahrami. Mama je zatim izašla.

 

I? …Ja! Šta je sa mnom?

 

Allahu! – Šta sam poželila? Allahu! Allahu mili, ničega se ne sjećam!Pa šta sam poželila?

 

Ničega nisam mogla da se sjetim. Ničega, pa ni onog lijepog sna.

 

Dva mjeseca kasnije sam u nekim razgovorima s mamom spominjala kako bi možda bilo lijepo da se pokrijem, i tako, jer, …pa i moja mama nosi mahramu.

 

Mama mi je rekla da sačekam dok ne upišem fakultet.

 

Nedugo zatim prisustovala sam koncertu ilahija i kasida. Dođi najdraži!!!

 

Predivno. Bilo je predivno.

 

A, potom…bio je ponedjeljak, prvi školski dan u sedmici. Imali smo vjeronauku.

 

Sjetila sa se da pitam nastavnika: da li je neposlušnost roditeljima to ako pristanem da odgađam svoje pokrivanje? Dobila sam odgovor.

 

Ako je to moja dužnost, onda to nikako ne može da bude neposlušnost.

 

Slijedeći dan ja sam se pokrila!

 

Utorak. A, to je bilo samo dva dana prije ramazana.

 

Moja dova je primljena.

 

Moje novo stalno druženje s mahramom započeto je samo dva dana prije ramazana.

 

Da je to bio čak i dan, to već ne bi bilo to, jer se ispostavi da je ramazan nekad počeo dan ranije. Ovako, pokrila sam se tik pred ramazan. Ipak.nije bilo lahko.

 

Noć prije, nakon dugotrajnog razmišljanja, na kraju sam odlučila ovo:

 

– za sutra ću spremiti dvije odjeće. Jedna s mahramom, i ona druga.

 

Ujutro, kad se probudim, šta mi na srcu bude da obučem, to ću i obući.

 

No, opet nije bilo lahko.

 

Ustala sam na sabah. Uzela abdest, stala pred ogledalo i stavila mahramu.

 

Gledala sam sebe u ogledalu. Lijepa je. Ali, ne, nije to to.

 

Onda sam se presvukla i obukla drugo odijelo. Opet sam stala pred ogledalo.

 

 

I onda se opet presvukla. Pa opet, pa opet, pa opet. I vazda je bilo argumenata za i protiv. potom je već bio vakat sabahu i trebala sam da klanjam.

 

Klanjala sam, a zatim opet stala pred ogledalo.

 

E, to sam već bila ja. To je to.

 

Prvog dana ramazana, u vrijeme iftara, dok sam slušala ezan i nakon što se omrsih, sjetih se svoje ŽELJE, sjetih se svoga sna, i svega ostalog.

 

Bilo je prelijepo. Elhamdulillah!

 

modernihidzabi.blogger.ba  /  www.novihorizonti.ba